U nekom periodu mog života, ovo je postao deo mene. Ne znam zašto i kako sam postala osoba koja sve ostavlja za poslednji čas. Bilo je puno neuspelih pokušaja da se to koriguje, naravno, svaki sledeći put sebi obećam da ću se promeniti. Nasmejmo se svi tome. :D U sustini, mislim da svaki student to najviše oseti u ispitnim rokovima. Uvek ponavljam sebi "Eh, da si samo svakog dana radila po sat vremena...". Zatim kreće nervoza, strah, ali i ljutnja na sebe samu zato što sam glupa i neorganizovana. Zato što se nikada neću promeniti . Od obaveza i odgovornosti mogu da bežim uvek i da budem u ubedljivom ili blagom vođstvu. Problem je što me one uvek stignu i to se ne menja. Ono što mogu da učinim po tom pitanju je: 1. Da prestanem da budem kampanjac i da radim svakog dana po malo (što je malo verovatno). 2. Da se pomirim sa tim da sam takav tip i da odgovorno snosim posledice toga. To znači da nema plakanja, histerije i drame. Jednostavno je, ako
Dnevnik jedne obične devojke.