dreams have no limits

Na pinterest-u sam naletela na fotografiju na kojoj je pisalo "Stvari koje treba zapamtiti" , a one glase: 1. Ne moraš da budeš savršen. 2. Imati loš dan je sasvim u redu. 3. Mali koraci su takođe napredak. 4. Hrabro je potražiti pomoć. 5. Ljudi te vole i cene. Koliko puta u toku dana zaboravite ove stavke?  Iskreno, za prvu, drugu i petu stavku lično mogu da kažem da ih sam vremenom usvojila. Ali ova treća i četvrta me malo tište. Kako i sam naziv bloga kaže, ja sam debela devojka. Iza mene (a verovatno i ispred) je nebrojano puno neuspelih pokušaja - ja to umem često da kažem. Nikada "pokušaja" , već uvek NEUSPELIH. Očigledno je da zaista imam problem sa prihvatanjem svojih malih koraka kao nečega dobrog a to je, naravno, zato što oni nisu doveli do drastičnog pada brojke na vagi, koji bih ja doživela kao pobedu. Nikada nisam to sagledavala kao nešto pozitivno, nešto što me čini onim što jesam, nešto što me jača, već kao sramotu i slabost . Da, hrana je moj porok

Da li nekada preležimo dečije durenje ili ga samo potisnemo? Ne mogu da verujem da i sa 24 godine još uvek mogu da pobesnim zbog društvene igre. Da li je to normalno stanje ili sam samo ja još uvek nezrela? Koliko god da sam svesna da je sve to " samo igra ", vrlo me često baš ta " samo igra " izbaci iz takta.  Konkretno, govorim o društvenoj igri CATAN. Ako je nisi nikada igrao/la, prosto moraš! Samo ću ti to reći. Ova igra je za sve uzraste i nikada ne dosadi. Polja se uvek iznova mešaju i nameštaju, tako da nikada nije isti raspored i to je čini svaki put zanimljivijom. No, ne želim sada da opisujem društvenu igru, već svoje stanje uma hahaha. Ja u toj igri umem da budem toliko nepodnošljiva i da toliko teram inat, da postanem nemoguća. Ukoliko neko ne postupi kako sam ja zamislila, on me je smrtno uvredio hahaha. I ja stvarno osetim tu izdaju. Na kraju se naravno svi smejemo tome, pa čak nam nije ni zanimljivo ukoliko ne dodje do neke prepirke. Ali, kada malo b

Pre par godina sam naletela na citat " If you don't risk anything, you risk more! ". Pomislila sam kako je ovo divno rečeno i istinito - ukoliko ne rizikujem ovo što sada imam, ujedno rizikujem da ne dobijem nešto bolje. Poželela sam da ovo postane moj životni moto. Ne bih volela da postanem osoba koja je "ušuškana" i koja se plaši promena.  Ali u praksi to nije išlo baš tako glatko. Često bih uhvatila sebe kako izbegavam situacije koje mi nisu predvidljive. Konkretno, najskorija i najveća promena koja mi se dogodila je prelazak iz stana u studentski dom. To je bila moja želja, ali sam se plašila da se usudim da je realizujem. Duboko u sebi sam znala da će sve proći u redu, toliko studenata je to preživelo - preživeću i ja, ali je strah od  promene bio jači. Desetak dana pred useljenje me je obuzela neprijatnost i tuga. Taj događaj je za mene bio smak sveta, koliko god to sada apsurdno zvučalo. Želela sam da budem sama, da se isplačem, svi su mi bili krivi