Da li ti se desilo nekada da se toliko čvrsto učauriš u nekim svojim uverenjima? Toliko stvarno, da istinski sebe ubediš u neku totalnu budalaštinu. Da to utiče razarajuće na tebe, ali da ti ne radiš ništa povodom toga jer - eto, to tako mora... Meni jeste. Prvo su mi moje misli povremeno šaputale, a onda već počinjale i da otvoreno ćaskaju, diskutuju... Dok, naposletku, nisu počele da urlaju na moje uši. Urlaju, tako snažno, ne odustajući dok me ne ubede. Da me ubede da sam nešto što nisam. Da me ubede da nema izlaza. Da treba da se pomirim sa "svojom sudbinom". Da je sav trud uzaludan, jer ću se ponovo vratiti na početnu tačku suštinski nepromenjena. Da NEMAM RAZLOG da verujem u sebe i svoje snove. Vreme je prolazilo... Ja sam ćutala, a uverenja vrištala iz petnih žila. Pokušavala sam sebe da zavaram, da sebe oraspoložim, da kažem sebi "Šta ti fali?"... Zdrava si, prava, porodica je dobro, imaš prijatelje i momka koji te vole... Zašto nikada nisi srećna "d
Dnevnik jedne obične devojke.